Nošnja je jedan od osnovni pokazatelja narodnog identiteta jel osobina jednog etnosa. Naravno, to je karakteristično za minula vrimena daleko više nego danas, kada smo se svi utopili u niki globalizam, pa se nastojimo i kroz svoje osobitosti i specifičnosti utopit u jednu opću formulu jednakosti, jednostavnosti i nike kvazi mode.

Samo malo da se vratimo u prošla vrimena, bićemo zapanjeni lipotom i otmenošću bunjevačke nošnje, iz koje zrači duševna i materijalna kultura jednog naroda. Postoje tema nošnja, nastojaćemo dat istorijski prikaz nošnje Bunjevaca.

Davno su upalili svoja ognjišta na ovoj, možda, pomalo i negostoljubivoj bačkoj ravnici. Ona im je pružala ekonomsku sigurnost, al uz lijev mukotrpan rad i veliku privrženost zemlji, jel je to u suštini bila jedina njeva raniteljica. Od zemlje su živili, ona njim je pružala ranu, na njoj su ranili svoja stada ovaca, i druge stoke, a na njoj su uspivale žitarice oskudni prinosa, al njima dovoljno. Na toj zemlji uzgajali su lan i kudelju, koja njim je činila osnovicu za njevo odilo i nošnju.

Postoje ženska nošnja lipča, otmenija, elegantnija, prvo ćemo se zadržat na njoj.

ŽENSKA BUNJEVAČKA NOŠNJA

Kako se oblačila ta Bunjevka, na čije je oblačenje prvo uticala klima severne
Panonije, oštre zime, di je briso severac čak sa Karpata, a lita vruća i privruća, al zato
vlažna prolića i lipe i bogate jeseni.

Bunjevačkoj ženi pripala je zdravo ozbiljna i teška obiteljsko-draštvena obaveza. Ona je bila kućno „slime”, ne samo majka, nana, mama, sestra, jetrova i zaova, ona je morala da brine kako obuć i obut familiju.

Ona je svojim radom morala da izrađuje pojedine dilove i muške i ženske odiće. Umišnost oblačenja i izrade riiva, prinosila se s kolina na kolino, starije majke prinosile su iskustvo i znanje na mlađe snaje il ćeri, al sve su morale ozbiljno prionit na poso, jel to nije bio lak zadatak. Noći su probdile porid čkiljavog lampaša predeć, tkajuć, šivajuć muško i žensko rublje, koje se u principu nije nosilo šit izvan kuće i sve se obavljalo ručno.

Prve šivaće mašine „PFAF” i „SINGER”, pojavile su se tek početkom XX vika, i to u bogatijim familijama. To je obično bio dar odrasloj ćeri od oca, koji je nosila u drugu kuću prilikom udaje, zajedno sa svojom opremom, štafirom.

Nošnja je pokazatelj umišnosti i vridnoće domaćica, al je i znak materijalnog statusa obitelji u društvu uopće.

Svaka promina u životu bunjevački žena odražavala se i na njevoj nošnji. Ona je pratila životno doba jedne žene od njezinog ditinjstva, divojaštva, zaruka, udaje, posli udaje, materinstva, zrile dobi, starosti il udovištva.

I još su strogo poštivane različitosti u nošnji, ako se ona nosila za radne el svečane blagdanske, radosne i žalosne prigode u obitelji.

Tako razlikujemo:
- Radna nošnja – svakidašnja,
- Svečano ruvo za crkvu i blagdane,
- Svadbena nošnja – ruvo za vinčanje,
- Ruvo za žalost – uvik crno,
- Svečana narodna nošnja – oblače je neudate divojke za prigodne svečanosti: dužijancu, grožđe-bal (berbanski), prela i si.

Tri su osnovna razloga uticala na izgled narodne bunjevačke nošnje:
- klimatske prilike,
- starosno doba Bunjevke i
- radne, svečarske i društvene obaveze

Raščlanjivanje nošnje

Doljnji veš, i muški i ženski, s početka je izrađivan od lanenog i kudeljnog platna. Svaka kuća je imala po 2-3 lokovrata za predenje i edan „stan” – razboj za tkanje.

Nije bilo jednostavno stvorit platno od grube prede, koja se morala bilit, jel na suncu, jel iskuvavanjem.

Naglim razvitkom tekstilne industrije, krajem XIX i početkom XX vika, u upotribu za dolnji veš se uzima tj. kupuje bili sifon, patist, konofas i dr. Košulja je bila kratka i dugačka, obavezno uvik sa rukavima. Pojava kombinezona sa bretelama 30-ti godina XX vika, nije bila dugo privaćena kod Bunjevki.

Košulja je bila izvezena bilim vezom, rukavi uvik na „caknice”. Ako je svečana, bila je izvezena i zlatom. Priko košulje nosio se bili prusluk, al nikako sa namirom da naglasi ženstvenost, nego po mogućstvu da što više pokrije ženske obline. Ako su na košulje mećana pucad, onda su ona bila pamučna.

Divojačke košulje, po ričima M. Malagurski, bile su: „Divan sklad bunjevačkog tkanja, veza i kroja”.

Tkanje kućnog platna bila je prava umišnost. Na tkz. brdima, osnivala se jel započinjala šara. Velika pomoć je bila kada su se početkom XX vika na tržištu pojavile male bale pamuka, staje bunjevačkim ženama olakšalo poso, al i doprinelo još više njevoj domišljatosti i umišnosti tkanja.

Skute se ubrajaju u doljnje žensko rublje. Uvik su bile tkane od lana i pamuka. Nadovezuju se na košulju koja se uvik upaše u skute. Šivene su od biljeg platna, u tkz. tri pole, daklem, ne tusta široke. Oko pojasa su nabrane, a vezale su se „uskutnjakom”, za razliku od muški gaća, koje su se vezivale „svitnjakom”.

Dolnji dilovi jel rubovi skuta završavani su šupljinama ili čipkom. No, i skute su se dilile, za svakidašnji rad i za svečane prilike. Divojke su ji počimale nosit u doba oko 14 godina, u to vrime su i momci oblačili prve gaće, a možda i štogod kasnije.

Skute su značajan dio garderobe bački Bunjevaca i njeve nošnje.

Turnir se isto ubraja u dolnji veš, to je nika vrsta platnenog valjka, koje su žene vezivale oko struka. Namina im je bila dvojaka, da suknje lipče stoje i da se lakše nose. Kako su žene bile izrađene, pa pretežno mršave, brez turnira su njim suknje uvik nikako padale i klizale se sa struka. Kad ste vidili da je kod kake žene suknja natrag duža a naprid kraća, cigurno je brez turnira. Turnir se potpasvo, kaiš se opasivo, a pregača se pripasavala.

U doljnje rublje ubrajaje se i tkz. doljnje suknje: ako su svečane, bile su od bilog sifona, izvezene skupocinim vezom. Bordure su bile oko suknje visoke 40-50 cm. Uvik izvezene najlipčim rišelje vezom. Na skute su se do gornje suknje oblačile još dvi a najviše tri suknje. Svaka se kopčala, imala je tkz. vastruž jel šlic. Nikad taj šlic nije išo edan priko drugog, uvik livo jel desno, edan iznad drugog.

Gornje suknje su bile različite, prema namini, da li su radne jel svečane, al opet prilagođene klimatskim uslovima: zimske, litnje, prolićne suknje.

Te gornje suknje su s početka bile vunene, tkane od fine vune u svakakim bojama pa i sa šarama. Bile suknje su široke, od 5-6 pola, dužina uvik ispod članjaka na nogama.

Već krajom XIX i početkom XX vika dolazi do napritka industrije u Engleskoj, Francuskoj pa i u Austro-Ugarskoj, čiji su podanici bili i Bunjevci Subotice, Sombora, Baje. U to vrime došlo je i do ekonomskog uspona Bunjevaca. Oni su za svoj trud dobijali više novaca koji su trošili, jel nisu mogli odolit lipoj svili iz Liona, jel maramama iz Beča.

Svečane suknje su bile od svile, somota, teške atlaske svile na plišave grane. Lipota ovi materijala danas se samo mož zamislit, jel vidit u muzejskim zbirkama, jel još digod sačuvane u starim šublotima. Svile su bile skupe al su i trajale zdravo dugo. Suknje su se smotavale i nikad nisu ostavljane da vise u šafuneru.

Svilene suknje su se ukrašavale portom, zlatnom bordurom, ali ona je izostavljena vrlo brzo, jel je svila sama po sebi bila tako lipa daje svaka bordura bila suvišna. Bordura se tu i tamo stavljala na jednobojnu svilu jel somot. Lipota atlaski svileni sukanja se ne mož opisat, a porid svega, ta svila je imala „držanje” i šuštila je nikim umilnim tonom.

Posebne suknje su bile od vunene tkanine, to su bili rips štofovi, fini umirujući boja. Od taki štofova su se šila ruva za jesen, el rano proliće. Za blagdan Sv. Franje, odrasle divojke su dobijale prvo sukneno ruvo, obično tegetsko, jel duvansko.

Prvi svitski rat je naškodio tekstilnoj industriji, pa je postojala oskudica, al posli rata dolazi do napritka tekstilne industrije, naročito oko 1930. godine. Na ovim prostorima bili su puni dućani prilipom tekstilnom metražom iz Engleske, tkz. krombi štofovima, pa ripsom, velurom, gabardenom i drugim. Iz Francuske, Cehoslovačke, Austrije i Italije donosili su se prilipi dezeni svile, brokata, kadife, somota.

Postojala je tisna veza izmeđ trgovaca svilom, naročito u Subotici i Somboru sa bunjevačkim domaćicama. Kupovale su skupe materijale, imale prifinjen ukus i smisao za lipo a to su i trgovci znali. U Subotici su bili čuveni Poljakovići, a u Somboru Dajč-Polaček, jel Bećin, prodavci tekstila, koji su se uvik trudili da nude što veći izbor robe.Trgovac nikad nije u principu imo isti materijal za dva ruva. Koliko god je forma bunjevački ruva bila ista, ukrasi i šare se nikad nisu ponavljale.

Smatralo se da su Subotičanke više polagale na ruva, neg Somborke.

Za svileno bunjevačko ruvo tribalo je 5-6 meteri a za svileno 5 meteri tkanine. Sa ruvom se ponavljalo za Uskrs, Tijelovo, Trojstvo i Sv. Franju, s jeseni je bilo odstupanja na selima, al o ponavljanju je odlučivo baćin buđelar.

Višto se svečano ruvo razlikovalo u nikim detaljima, pa su Bunjevke iz Subotice uvik uz ruvo imale istu pregaču, dok u Somboru, to nije bio slučaj.

Svakako najlipči dio ženskog odila je suknja.

Svečana narodna nošnja je posebno pripoznatljiva, taliko je lipa i skladna, nema na njoj ničega priviše, ni veza, ni zlatoveza. Bila je bogata, al skladna i zadivljujuća.

Kad se nosila? Prvo su je nosile divojke u svečanim i prigodnim prilikama. Nasleđivala se s kolina na kolino, divojke su je nosile na dužijancama, berba balu, prelu, jel još više, ako se u crkvi obiližavala nika svečanost i ako je bijo upriličen prošijun. S početka XX vika nosila se svečana nošnja i u crkvu.

Sastojala se od:

Košulje zlatom vezene na rukavima i oko vrata.

Prusluka od svile jel atlasa, opšivenog zlatnim portom, dostizo je tek do struka a zakopčavo se srebrnim tokama.

Suknja od najfinije teške svile, lionske, na grane, oivičena portom, zatim pregače štogod tamnije boje, opet ukrašene portom. „Igrač” je pamljika široka od 15-20 cm dužine 3 metera. Vezivo se oko struka.

Napominjem kako nijedna svečana nošnja nije bila ista, misli se na šare, al je zato sadržaj odiće isti i neprominjen.

Radna nošnja je bila jednostavnija, lakša i praktičnija: zavisila je od godišnjeg doba. Liti su koristili lakše materijale, cic, sefir, delin, satin i poldelin. Suknja je obično bila malo grublja: od konofasa, dobro uštirkana. Inače, sva se odila, koja se mogla, kogod i doljnja oprema štirkala (manje se prljala i lipče je stojala i šuškala).

Zimi su se koristili kaki deblji materijali: flanel, diftin, tenis, parket i dr. Od ovi materijala su se šile podsuknje nika vrsta zamine za skute a od ništa lipči su se šile komot-bluze, al uvik na kopčanje po dužini, jel pucetima jel kopčicama, tj. patentama.

Pregače su liti bile od lakši materijala, obično ko i komot-bluza. Zimi je pregača bila tkana od vune u jednu polu, razni boja, čak i crna sa malo diskretnim šarama. Zimi je taka pregača imala posebnu naminu, štitila je tilo od zime, vezivale su se upletenom vunicom, obično obmotanom oko struka i vezivana naprid. Take pregače nisu imale džep, dok su šivene pregače uvik na strani imale džep.

Ruva za žalost uvik su bila crna, a pokadkad sa diskretnim tačkicama. Svaka bunjevačka žena je u svojoj garderobi imala za ne daj Bože, crninu. Crnim ruvom se žalio-kajo kogod od preminuli: otac, majka, mama, uvik se crnina nosila po godinu dana. Za štogod udaljenije rođake, crnina se nosila do 6 miseci.

Prikajat je značilo skinit crninu, u tom slučaju se obično kupovalo novo ruvo.

Ako je Bunjevka zašla u godine, na primer 50 i više, već je počela nosit crno i tamnije ruvo, a ako je ostala udovica, onda je crno počela nositi i prija.

Vinčana ruva su bila izuzetne lipote pa i skupoće. Svaki se trudijo da nevista-snaša budne što lipča i bogatije obučena. U XIX i sa početka XX vika, za nevistu nije bilo uobičajeno bilo ruvo, već šta skuplja i teža svila, na divne cvitne dezene-grane. To su bili tonovi plavi, ljubičasti i sivi al nikad crveni. Posli Prvog svitskog rata, pod uticajom građanskog društva i bunjevačke neviste su se drukčije oblačile. Nevista se pripoznavala po vincu-kruni i malo vela na glavi, od drugi, koji su isto tako bili lipo obučeni u svatovima.

Tako već posli 1920-e godine bunjevačke neviste se oblače u bilo ruvo-vinčano, koje je šivano od najlipči materijala: tafta, svile, kadife, atlasa i dr. Glavu pokrivaje bogatijim velom, često vezenim. Uz svadbeno ruvo, šije se i bili kaputić od najlipčeg bilog sukna. Tako se bunjevačke neviste po svojoj spremi i ruvu, možedu izjednačit i sa najotmenijom građanskom nevistom, samo šta je kroj ruva bunjevački.

Pričesno ruvo, ko pobožan svit odan crkvi bunjevačke majke su imale još jednu veliku zadaću da svoje curice, koje su stasale za prvu pričest obuku što lipče i svečanije.Tako se male prvopričestkinje oblače u divna bila ruvašca, vrlo lipo sašivena, katkad kratka, nejako, a ponikad sasvim dugačka, baš ko male snaše sa bilim čorapicama i bilim cipelicama.

Pričesno ruvo se čuvalo za mlađu dicu jel se davalo rođakama, koje su dorasle za svetu pričest.

Zimska nošnja uslovljena je baš klimatskim prilikama. Ladne i duge zime, nametnile su i način oblačenja u toku zime.

Najstariji odivni predmet poznat etnolozima a naminjen zimskom periodu je tkz. ĆURAK jel u Subotici poznat ko CURDIJA, to je i najskuplji dio ženske nošnje. Šivanje od najfinije tamne čoje jel pliša, obavezno je imo kragnu od krzna, a krznom je bio i postavljen. Ova oprava bila je krojena do kolina. Ćurdije su nosile udate žene. Svekar je svojoj snaji (ne uvik) pravijo ćurdiju za vinčanje, ako je bila zima, jel često se mlada tim odivnim predmetom ponavljala za prve Materice. Ovaj odivni predmet se pravio za čitav život, trajo je sve do smrti, pa se vrlo brižno čuvo od moljaca uz pomoć orovog lišća, lišća duvana, pa i naftalina. Smatra se da je taj odivni predmet, uz dobru zaštitu i brigu, mogo trajat i sto godina.

Curdije su se nasliđivale po ričima Mare Malagurski, al su se kasnije obavezno malo dotiravale i inovirale, prominom kragne jel prominom pucadi.

Jopka je isto zimski odivni predmet, malčice je kraća od ćurdije, uvik izrađivana od somota, ukrašena krznom kune zlatice.

Već u XX viku sve ove zimske predmete, skupe i zaktivne, zaminjiva dugački kaput sa astraganskim krznom crne boje, dužina im je skoro do članjaka, suknja se vidi jedva 10 cm. Taj zimski kaput rađen je pod uticajem građanske mode toga vrimena.

Kako je taj kaput bio elegantan, nosio se samo za prigodne blagdane: Božić, Novu godinu, Poklade. Skoro svaka bunjevačka mlada ima još jedan poništa kraći kaput od boljeg sukna-krombija, koji čini cilinu sa debljom zimskom suknjom. Ta nošnja se vidi još i danas kod stariji žena.

Uz praktičnu svakidašnju zimsku nošnju spada još i kožuv, izrađen od jagnjećije kože. Krzno je okrenuto unutra, zakopčavo se sprid. Kožuv se ukrašavo nikim ukrasima-zanatskim proizvodima, žene skromnijeg imovinskog stanja nosile su ga misto ćurdije.

Marame, neizostavni i veoma značajan dio bunjevačke narodne nošnje. Toliki je značaj marame u ovoj nošnji da se brez nje ova nošnja ne bi pripoznala.

Postoje:

Marame za glavu, i
Marame na „vrat”.

Udajom bunjevačka žena maramu više ne skida. Neće je niko viditi gologlavu, jel je ta marama sastavni dio njezine odiće.

Marame za glavu su veličine 80×80 cm. Kad bi se marame mogle skupit na jedno misto bila bi to, valda, najlipča kolekcija odivni predmeta.

Marame su bile različite, za sve prilike, svečane i svakidašnje. Prvo da malo opišemo te tkz. svečane marame.

Uvik su bile od atlaske svile, na grane, jel samo sa svilom na krajeve. Najčuveniji proizvođač atlaski marama bila je Bečka industrija svile. Ako su marame bile za svečane prilike, uvik su se usklađivale sa ruvom, pa su često bile i iste boje ko ruvo. Početkom XX vika marame su se ukrašavale zlatnim vezom, šta je bilo dosta zaktivno i skupo, pa su take marame vrlo friško bile poabane. U svečanu maramu se mećala tkz. kartonska forma, da marama lipče stoji, a povezat maramu nije bijo ni malo lak poso. Marama se vezala na dva kraja, koja su stojala ukočeno a mrske sa strane su morale bit vrlo pricizno složene, to se nije moglo brez ogledala uradit, odnosno povezat.

Nije se svaka divojka znala povezat, tribalo je dosta truda kako bi se naučilo atlasku maramu povezat.

Mislim da niedan damski šešir na glavi kake dame ne diluje tako otmeno ko atlaska marama na glavi bunjevačke žene i divojke.

Svakidašnje marame su uslovljene potribama pa i godišnjim dobom. Dilile su se na:
- Somotske
- Svilene – nosile su se zimi, s jeseni i prolića
- Delinske – nosile su se nediljom
- Kajačice – crne boje uvik fine suknene sa tkz. udarenim krajom
- Cicove – nosile su se liti, obično su svitlije boje, štitile su od jakog sunca, pa su vrlo brzo blidile (moglo se čut: ,,al mije marama friško izblidila”).

Marama na „vrat” je značajan dio bunjevačke nošnje. Ko što se već kazalo, ove marame su imale nikako dvi upotribe: štitile su od zime a imale su donikle i ukrasni karakter.

Prve su bile štrikane, riđe iglom pletene, kvadratnog oblika jel riđe duguljastog. Mogle su bit u svim bojama, zavisilo je kome su naminjene i ko će ji nosit. Odlikovale su se lipim rojtama, stoje ujedno bio ukras „velike marame”, kako su se zvale običnim jezikom. Koristile su se za ladne zimske dane, a naročito kada se do grada sa salaša išlo sonicama jel kolima.

Ukrasne marame su se kupovale, mož se kazat da su bile remek dila tekstilne industrije, izmed dva rata. Izgled njim je bio, fina vunena osnova sa imitacijom astragana, zatim svilena sa šarama, izvezenim finim svilenim rojtama, nosile su se u svečanim prilikama u crkvu, jel nike druge obiteljske svečanosti, kogod svadbe, krštenja itd. Take marame nosile su se sve do 50-ti godina XX vika.

Bunjevačke divojke nisu nosile marame, osim u zimskom vrimenu. Išle su gologlave, pa su se brižno češljale pleteć svoju kosu u pletenicu. Kada bi se zadivojčila, obično su je nana jel starija sestra učile kako pletenicu triba savit u „konđu”.

Ako je imala slabu kosu, onda joj se dodavo od kose „uplitnjak”. Konđa se učvršćivala trnodlama, koje su opravljene od tvrđeg materijala. Izmed dva rata divojke su već odlazile frizeru, al nikako nisu sikle kosu.

Posli udaje, posli vinčanja u svadbenoj noći, kada joj se skinuo veo i vinac, mladi se na glavu mećala džega. To je divan komad odiće, poput kapice, koja pokriva konđu koja je izrađena od svile i izvezena zlatnim vezom. Od onda, pa do groba, džega se, po pravilu, nije skidala. LipČe džege nosile su se o blagdanima, kad je digod tribalo skinit maramu. Bunjevka u crkvu nije išla u džegi. Za svaki dan, džege su bile jednostavnije, mogle su se prat u cilju lakšeg održavanja.

„Mislim ništa nije lipče od glave Bunjevke u džegi”… riči su Mare Malagurski.

Obuća je bila posebnog oblika, morala je zadovoljavat i štitit od ladnoće svaku žensku nogu, a morala je doprinet i lipoti i otmenosti bunjevačke nošnje.

Izvesno je da Bunjevka nikad nije nosila čizme i opanke. Išle su liti vrlo često i bose.

Obuća se sastojala od cipela, papuča svakidašnji i svečaniji. Zimi su se nosile cipelke od valjane vune podšivene dobrim i jakim đonom.

Cipele su se kupovale izmed dva rata, naročito cipele „Peko” koje su zadovoljavale ukus bunjevački divojaka i žena.

Papuče su bile zanatske izrade, kupovane na vašarima jel od papučara. Za svaki dan bile su od crne kože, najčešće su se mogle održavat „viksanjem”, (nanošenjem kreme). Svečanije su bile prava remek dila zanatlija, rađene od somota, svile pa i još zlatom izvezene, pa na petu, ukrašene naboranom mašnom od bile, crvene kože jel kake druge farbe. Ni Pepeljuga cigurno nije imala lipču papučicu. Za starije žene papuče su bile od crnog somota sa diskretnim ukrasima. Od u papučama je bio štogod posebno, odzvanjo je niki poseban zvuk pri svakom koraku.

Zimi su se nosile malo veće papuče drvenog đona, zvale su se cokole (klompe).

Čorape su bile vunene, sasvim duge jel štogod kraće ko zokne. Vrlo friško se čorape zaminjivaje kupljenim pamučnim tkz. patent čorapama u crnoj jel drapskoj farbi, a nosile su se i svilene čorape. Tu „čorapu” je iznad kolina pridržavala guma, široka tkz. „štrupandla”.

Torbe, taške, cekeri (kotarice) su bili obavezan rekvizit u rukama Bunjevki. Prvo su ji koristile da bi u njih metnile maramice, novce i svetu knjigu, krunicu (očenaše), ako bi išle u varoš i crkvu.

Torbe su bile prava viština, tkane od vune lipi šara, u nji su se mećale kupljene stvari, šećer, vanilija, čokolada, al i paket sa tekstilom. Torba se nosila vrlo spretno na livoj ruki uspravno. Imale su i drugu naminu, nosila se u njima i rana na njivu, a dica su za škulu u torbi nosila svoj pribor, a to je bila tablica, pisaljka jel „grifla” i sunđer (takog pribora danas više nema). U svečanim torbama se nosio kolač, udatoj ceri za Božić.

Taške il ridikle (francuska rič) ulaze u modu posli Prvog svitskog rata. Bile su male, od kože, lipo izrađene, pa čak i u raznim bojama, kako bi se što bolje uklopile u nošnju tj. ruvo.

Kotarice su bile izrađene od pruća, obično četvrtastog oblika, služile su za prinos kupljeni potriba, jel se u njima nosio sav onaj višak u rani, sir, puter, jaja, šta se prodavalo na peci.

Nakit su Bunjevke volile al se nikad nisu kitile priviše. On njim je pokazivo imovno stanje roditelja. Bunjevke nisu nosile đerdane, to je njima bila nepoznanica. One su nosile zlato, i to dukate, velike i male, uvik znalački urađene kod tadašnji zlatara. Dukati su se vezivali odrasloj divojki uvik u nizu od 5, 7, 11. Doduše, to je nakit, koji se nasliđivo, s kolina na kolino.

Mali dukatići su uvik bili ko ukras sa jednim velikim. Uvik se nisko nosilo oko vrata.

Ako divojka nije imala dukate, onda je obično imala tkz. dugački lanac, na kraju sa medaljonom jel malim satom. Ritko su se nosile narukvice, a ako jesu onda su bile opravljene od niza mali dukata, obično 5-6 komadi.

Daklem, Bunjevka se zlatom krasila, al nikad ne napadno i priviše, šta je, svakako, doprinosilo njezinoj otmenosti. U ušima je nosila menđuše od dukata, naročito pripoznatljivo za Baju i okolinu.

Dičija odića u iščekivanju prinove pripremo se mali štafir. Sastojo se od obavezne dugačke dunjice, u koju se mećalo dite. Porođaj je uvik bio u kući, na salašu, uz pomoć babice jel nike starije iskusnije majke jel rođakinje. Vrlo ufriško posli porođaja dite se krstilo u najbližoj crkvi.

Osim pelena, koje su bile kod kuće pripremljene od bilog flanela, dite se oblačilo u benkice, najčešće domaće izrade. Lagano se dite oblačilo u aljinice i čakčirice, košulje, u štrikane pulovere i čorape. Već od najranijeg doba znalo se koje odilo je za svaki dan, a koje je za nedilju, blagdan jel crkvu. Vrlo friško, pod uticajom građanskog društva, i bunjevačka dica su se oblačila slično onima u varoši. I njeve aljinice su izrađivane od somota, čojice i dr. Kaputi su bili od težeg štofa, uvik sa krznom, pa se kaput nasliđivo od brata jel sestre.

Na nogama su nosili kupljene cipalice na pucad. Zimi su priko cipala navlačili vunene kamašne. Kod kuće, naročito s jeseni i zime, nosili su gumene čizmice „Batine” proizvodnje.

Svaka kuća je obavezno imala kolivku, koja je završavala na tavanu.

MUŠKA BUNJEVAČKA NOŠNJA

Muška nošnja je bila neobična, pod uticajima razni, slobodno možemo kasti, geo-politički prilika.

Prvo, Bunjevac je upalio svoja ognjišta u bačkoj ravnici di je tio, jel ne, moro se bavit zemljoradnjom i uzgojom stoke. On je toliko zavolio svoj poziv i želio je ostat zauvik na zemlji. Ona je njegova i njegove obitelji raniteljica, on je do dna duše pobožan, pa za svoj veliki trud i marljivost ne traži puno od Boga, samo taliko da živi i prizivi njegova obitelj.

Na tim prostorima su se i u političkom smislu dešavala previranja, to područje je bilo Vojna Krajina, granica prema Turskoj, pa su kroz Krajinu prolazile vojske Austrijske carevine. Bunjevci nisu bili pošteđeni ko ni drugi narodi na tim prostorima vojni obaveza, oni su činili i popunjavali odrede graničara. Oblačili su se ko i drugi vojni podaniki, a u doba mira jel primirja na svojim salašima odića je bila „domaća”. Ukidanje Vojne Krajine i graničarstva svakako je imalo uticaja na prominu u odivanju.

U osnovi mušku odiću čine košulja, gaće, prusluk, reklija, čakčire, kaput, opaklija, čizme i opanke.

Sridinom XIX vika a posli revolucije 1848. godine, dolazi do ekonomskog uspona, poljoprivreda sve više postaje ekonomski značajna grana, šta se neminovno odrazilo na ekonomski status Bunjevca, tog zaljubljenika u svoju zemlju, koji kupuje zemlju, krči šume, zaorava livade, širi svoj posid, nosi svoje proizvode na peče, češće dolazi u varoš, susriće se sa varošanima, pa sve to utiče i na njegovo oblačenje. Kod muškaraca razlikujemo:

Svakidašnju nošnju – radnu
Svečanu za crkvu i blagdane.

Košulja i gaće: jedan i drugi odivni predmet je domaće izrade. Od grubog platna bile su košulje dugački rukava, malo nabrane na leđima, a bile su komotne.

Gaće su se vezivale u struku svitnjakom. Liti su gaće slobodne, a zimi su se obmotavale oko noga i na nji su se navlačile čakčire.

Gaće su takođe bile komotne, šivene rukom u 4-6 pola, dugačke do članjaka.

Prusluk se nosio priko košulje, bio je najčešće od crne čoje, uvik na zakopčavanje srebrnim pucadima. Mlađi momci, nediljom i svecima, nosili su prusluk od svile, jel pliša, obično dezeniran, al ne zdravo napadno.

Reklija je zdravoznačajan odivni predmet, sa košuljom je činio cilinu. Izrađivan je od tamne čoje. Izrađivali su ga krojači kod koji se nabavljo materijal a oni opet kupovali od tkz. angrosista iz Pešte i Beča. Reklija je obično bila do struka.

Čakčire upotpunjuju mušku odiću. Bile su uske i priljubljene nuz noge. Materijal je vunena čoja, ukrašena žinorima i obaveznim džepovima. Cakčire su svakako najvažniji dio muške nošnje, reklo bi se i odraz muškosti i ozbiljnosti.

Ukidanjem Vojne Krajine i graničarstva u mlogome se minja ekonomsko-kulturni život Bunjevaca na ovim prostorima. Uplovili su u ekonomsko-politički mirnije dane. Osićali su blagodat svog rada. Ekonomski se podižu, zbog poslova se češće sriću sa varošanima. Trgovina je oživila, kupuje se i prodaje. Kontaktira se i sa administracijom, posićuje se katastar, sklapaju se ugovori itd. Sve je to uticalo na promine u nošnji Bunjevaca. U njegovom oblačenju se minja na lipče, bolje i praktičnije. Čakčire minjaju svoj oblik 1920, Bunjevac oblači tkz. bričeš čakčire, koje su bile od kolina proširene i dobijale su šunkasti oblik, a odlično su se uklapale uz čizme.

Opaklija i pršnjak činili su zimsku mušku odiću. I jedno i drugo se izrađivalo od ovčjeg krzna. Ovčija koža se učinila, pa se nosila majstoru ćurčiji, i onda naručivala opaklija i pršnjak (popršnjak).

Opaklija je veliki krzneni ogrtač, rađen od 11-13 pola, dosiže do zemlje, doduše, bilo je i veći i manji. Oblačili su je kad su zimi sidali u sonce, pa čak i u kola, ako je bilo ladnije. Opaklija je služila i ko prostirka za odmor. Morala se čuvati od moljaca, pa je često bila iznošena na sunčanje. Ekonomski jače domaćinstvo imalo je najmanje 2-3 opaklije.

Opaklija zanatske izrade bila je ukrašena po rubovima crno-zeleno-crvenom vunicom, a na leđima je visila još jedna crna jagnjećija koža ko ukras.

Pršnjak je zimski odivni predmet, izrađen od krzna, pokrivo je, kako i sam naziv kaže, prsa. Štitio je od zime i vitra, zakopčavo se na ramenu i sa strane.

(Da pršnjak nisu nosili samo Bunjevci u ovim krajovima, dokaz je i slika „Mrtva priroda” slikana iz Srema od Martinovića).

Obuća – zbog napornog rada, a pod uticajem i klimatski prilika, Bunjevci su nosili opanke, papuče, čizme i klompe.

Opanki su kožna obuća zanatske izrade. Načinjena od jake goveđe kože-đon, gornji dio malo mekše kože, uvik sa jezikom naprid. Opanki nisu bili ugodna obuća dok se nešto ne razgaze. U nji je lako dospivala prašina pa i blato, al su se lako čistili jednim trešenjem. Opanki su se mogli nosit na bosu nogu, al i sa čorapama, obično debljim valjanim. Kažu da se Bunjevac teško odlučivo na gumeni opanak fabrike “Bata”.

Papuče su bila funkcionalna i ukrasna obuća. Papuča se nosila u opuštenijim prilikama, pa čak i u varoš. Izrađivane su od jake kože, đon, a lice od crne boks kože. One nisu bile ugodne dok se ne razgaze. Održavale su se viksanjem crnim „viksom” (kremom). Uz papuče su se nosile uredno štrikane čorope, koje su se ispod kolina završavale patent bodom, da bi lipče stojale i da se ne spuzaju. Papuče su trajale i po nikolko godina.

Klompe – drvena obuća bila je izrađena obično od nikog mekšeg drveta, zanatske izrade. Bilo ji u svim veličinama, pa su i muška dica nosila klompe. Klompe su štitile od zime, u nji se mećala čak i slama. Da ne bi žuljile ris noge, poniko je malo naprid oblago krznom. Snig zimi, ni pod jednom obućom nije tako škripio ko pod klompama. To je bila i obuća za dulja putovanja zimi, a i po blatu.

Čizme su najpokazaniji dio obuće bački Bunjevaca. Nosili su ji u varoš, u crkvu, i o svečanostima, digod se tribalo prikazat, brez čizama nije moglo.

I čakčire su bile podređene svojim krojem čizmama. Čizme su bile izrađene od kože, prvo tvrdi sara a kasnije su se izrađivale od mekše kože, mekani jel nabrani sara.

Obući, a pogotovo izuti čizmu nije baš bilo lako i jednostavno. Prvo, u čizme se nisu nosile ni zokne ni čorape, već obojki od parketa jel nikog mekšeg platna. Bilo je pravo umiće zamotat obojke oko nogu tj. stopala pa da se ne napravi nijedna bora koja bi mogla žuljat. Teško su se čizme i skidale, kogod je uvik moro pripomoći u skidanju čizama. Za svaki slučaj postojala je i jedna mala naprava zvana „sluškinja”, u koju se nekako zaglavila peta od čizme, a štapom se pridržavo gornji dio čizme, pa se kojekako izvukla noga. Pravi igrač-Bunjevac nije mogo igrat brez čizama, a papuče, opanki jel klompe nisu mogli dočarat virtuoznost u igri ko čizma, pa još kad je bila ukrašena mamuzama, onda je igra bila izvedena do savršenstva.

Šešir, šubara – nikad Bunjevac nije išo gologlav. Gologlav je bio samo za astalom, pri molitvi jel u crkvi.

Liti je nosio šešir, obično crni od filca, a riđe slamnati. Šešir se kupovo al i friško habo, od znoja, sunca i prašine. Bunjevac je uvik imo makar dva ako ne i više šešira. Jedan je uvik bio svečani, za odlazak u crkvu jel u slučaju smrti, kad nijedan bunjevački pokojnik nije saranjen brez šešira.

Zimi su se nosile šubare od jagnjećijekože, i sa spoljne i unutrašnje strane. Šubare (šepice) su se nosile od jeseni do prolića. Štitile su glavu od vitra i zime.

Za svečane prilike nosile su se astraganske šubare. One su bile daleko skuplje, al i uglednije, nosili su je bogatiji momci.

Štap, sat i buđelar su obavezni dodatni dilovi nošnje. Stariji ljudi, virujemo iz potribe, nosili su štap, čobani kuku. Stap je bio od finog drveta zvani „višnjevac”. Sa početkom XX vika počeli su stariji ljudi nosit sat, uvik džepni, u džepu prusluka, prikačen lancom, srebrnim jel zlatnim za petlju od prusluka. Samo je dida imo privilegiju da čeljad obavištava „koje je vrime”.

Buđelar je vrsta novčanika pravougaonog oblika, sa dosta prigrada izrađen od najfinije kože, tu su se mećali novci i važniji dokumenti. Uvik se buđelar mećo u džep unutrašnji od reklije, uvik na desnu stranu jel u desni džep. Mali buđelar, u obliku potkovice, kožne, mećo se u džep od čakčira, tu se držo sitan novac i po koji dukat. Iz takog buđelara obično su se nagrađivali unučad forintom, a kasnije dinarom.

Zimski kaput – pod uticajom građanskog društva, već posli Prvog svitskog rata, muško odilo se dopunjava savršenim zimskim kaputom, koji se oblačijo priko reklije. Ručno je izrađivan od najfinijeg engleskog štofa, u prvoj varijanti od crne čoje sa somotskom kragnom, kogod ukrasom. U drugoj varijanti se izrađivo od krombi štofa, čiste fine vune. Siven je do iznad kolina, sa kragnom od astraganskog krzna i kožicom postavljen. Činio je toliko lip i kvalitetan odivni predmet, daje to danas neponovljivo. Materijal se kupovo u Subotici, koja je imala nikoliko tekstilni radnja, sa neponovljivim tekstilnim uzorcima. Uz dobro održavanje, vik taki kaputa je bijo i priko 100 godina.

Kožni kaputi, kratki, bili su takođe u upotribi izmed dva svitska rata. Kratko šivani, imali su dosta športsko-radničku funkciju, al već 50-ti godina prošlog vika iščezavaje.

Košulje, muške koriste se već u 20-im godinama XX vika, kupuju se gotove a i šile su ji krojačice. One su dezenirane, ne više isključivo bile, ali zato su u svečanim prilikama uvik prisutne bile košulje.

Tkanje i vezovi u bunjevačkoj nošnji.

Ovo bi mogla biti posebna tema, al ona je ipak dobrim dilom vezana za nošnju.

Tkanje je bio težak i zaktivan ženski poso.Tribalo je u kući nać mista za stan-razboj, pa nabavit osnovu za tkanje, mislim na pamuk i kudeljnu pređu, vunu. Posli je slidilo bojenje, sve je to bio ogroman poso, pa kad se zna da ženska čeljad nisu bila pošteđena ni poljoprivredni poslova (sijanje bašče, kopanje, rukovetanje), onda možemo samo zamislit koliko je žena bila opterećena.

Tkale su se ponjavice, na kojima se spavalo. Pa su se od grubljeg prediva tkale slamarice, koje su se punile kuruznim ljuskurama, riđe slamom. Ponjavice su tkane u 2 pole, pa su sastavljane.

Pokrivalo se, doduše, i zimi i liti dunjama, koje su se punile perjom a to je opet iziskivalo uzgoj gusaka. Čupanje perja isto nije bio lak poso. Guske su se čupale 2-3 puta godišnje.

Tkale su se i tkz. krpare, to su bile prostirke po sobi, obično je krparama bila zastrta čista soba.

Krpare su se tkale od starog platna, koje se kidalo u tanke niti, smotavalo u klupčad, i pomoću kudeljne osnove su se tkale, Širina je bila 70 cm a dužina je zavisila od potribe kuće.

Vez se dilijo na:
- bili vez
- zlatni vez
- svileni vez

I to je tema za sebe, jel di god se moglo, na košulji, bluzi, džegi, marami, vezlo se i vunom i zlatom i svilenim koncom.

Mara Malagurski je o vezu kazala da su mloge neznane žene vezilje prošle tijo i nečujno, al su ostavile iza sebe bogatstvo naše narodne duše i srca, a tako i neizbrisiv trag lipote utkane u najlipče materijale.

Bili vez je bio vrlo prisutan u svim oblicima odiće, di god je bilo moguće, to su košulje, donje suknje, posteljina, peškiri, čašapi i dičija ruvašca. Šlingovalo se u svaki slobodan trenutak, naročito liti u ladovini kakog povećeg stabla, jel opet u dugim zimskim noćima. Dugo spavanje nije bila privilegija bački Bunjevaca.

Da bi vez bio što lipči, u pomoć je morala bit pozvana trukerka, koja je prvo mustru natrukovala, pa se po njoj radilo. Žene su katkad i same trukovale, kadgod čak i običnim plajbasom.

Bili vez se radio DMC koncem francuskog porikla. Najviše su se radile tkz. cakne na suknjama, rukavima, uzgljancama. U bili vez spada i azur, to je izvlačenje niti na materijalu, pravilni žica odnosno tkanja, tu je stvaralaštvo posebno dolazilo do izražaja. Azur je mogo bit i deblji, sa više izvučeni žica, i tanji. Izvlačenjem žica mogli su se ostvarit nezapamćeno lipi radovi.

Vrsta „rišelje” veza se obično radila na doljnjim šifonskim suknjama, al to su radile već iskusnije vezilje, kada su se posli urađenog dezena jel mustre isicali dilovi, pa su ostale šupljike stilizovani figura i cvića.

Zlatni vez je skup, zbog zlatni niti. Radile su ga iskusne vezilje, da ne kažemo profesionalke.

Taj zlatni vez se radio na atlasu za ruva, pa je čitavo ruvo bilo izvezeno zlatnim vezom. Zatim džege, pa marame za glavu i za vrat i konačno košulje, i ženske i muške, al samo one koje su pripadale svečanoj narodnoj nošnji. Zlatnim vezom su se ukrašavale još i somotske papuče.

Svileni vez se radio svilenim koncom, razni farbi. Nije mlogo korišćen, jel je konac bio vrlo ositljiv i jako se mrsijo. Sa njim su se vezli ukrasi na somotu a još lipči je bio na pajicama, i na lakim suknenim ruvima.

Ovaj vez je kasnije zaminjen fabričkom izradom. Bunjevke su tim vezom ukrašavale doljnje suknje. Naročito ga je puno bilo kod žena u Slavoniji, Međumurju i Zagorju.

Održavanje rublja je poso kojim se opet bavi žena. To je bila njezina obaveza, održavanje, pranje, peglanje, roljanje i slaganje u dolafe i šafunere. Bunjevci to jednim imenom zovu – pranje košulja.

Svaka od navedeni radnji nije bila laka, tražila je fizički napor, al i spritnost. Bio je dan posebno određen samo za pranje odila – ruva. Prvo se odvajalo rublje. Bilo rublje je išlo obaško, šareno takođe, a bilo se odabiralo prema zaprljanosti. Pralo se iz 3 vode i na kraju ispiralo u plavilu, pa štirkalo i višalo na štrange, obično na promajnom mistu, između jaki drva. Štrange su vezivala obično muška čeljad ako su bili raspoloženi, ono je moralo bit uvik podpačeno tkz. podpačilom (jači komad drveta najednom kraju rašljast). Bili veš se iskuvavo posli prve jel druge vode, zatim se bilio na suncu, a zimi na mrazu.

Veš se trljo na tkz. pralji, koja se postavljala u korto, koje je stalo na nogarima da se pralje, žene, ne bi morale saginjat. Pralja je rebrasta limena ploča uokvirena u drveni ram, po njoj se trljalo mokro i nasapunano rublje.

Zaplavit veš – zrnca plave boje mećana su u poslidnju vodu za ispiranje, isključivo bilog veša, i to košulja, posteljine, sukanja i dr. Veš je onda dobijo prilipu farbu, biloplavkastu i dilovo je bilje.

Sapun možmo slobodno kazat, bio je isključivo domaće proizvodnje. Tkz. mašćura, otpatci od obrizane slanine jel šunke, stare žmare, užegla mast, brižno se čuvala u kakoj zatvorenoj staroj kačici. Obično s prolića se kuvo sapun, još jedan poso bunjevačke domaćice. Uz pomoć masne sode, kuvo se sapun, sadržina se livala u napravljene kalupe, pa kad se stvrdne rizo se na kocke, dizo na tavan da se osuši, što suvlji tim bolji.Tim sapunom se pravo veš, al se održavala i lična higijena.

Nikolko riči samo o održavanju ruva: posli pranja, peglanje je ušlo u naviku
početkom XX vika.

Tačno se znalo staje od rublja za peglanje a šta za tkz. roljanje.

Roljka je glomazna drvena naprava koji nije imala baš svaka kuća. Znale su se i 2-3 obitelji služit jednom roljkom. Ona se sastojala od drvenog stalka, sa 2 drvene rolne (drvene okruglice-valjkovi), na koje se namotavo veš. Gornji dio je bio isto drveni, u kojem je bio obično postavljen kaki teški kamen. Povlačenjem drveni rolni tamo-vamo dobio se lipo izpeglan veš, prosto staklastog izgleda.

I tako je bunjevačka žena, svojim umićem, bila univerzalna, ne samo kao domaćica kojoj se nijedan poso nije mogo otet, nego i ko odličan račundžija obitelji, brez čijeg rada i domišljatosti se ne bi postigo ekonomski ni kulturni napridak etnosa.

Polovinom XX vika, jel bolje kazano, posli pedeseti godina, sve se suštinski minja. Mlogi se „prirušavaje”, zapostavljaju jel napuštaje svoju nošnju, koja je tako lipa, izuzetna i pripoznatljiva. Sve se pojednostavljiva, industrijalizacija utiče na sve dilove života, i na način oblačenja, modu, pa i ponašanje. Svakako su tu prisutni i novi oštri „vitrovi” socijalističko-materijalistički odnosa, življenja i diktata.

Fala onima koji nisu zaboravili lipotu, vridnosti bunjevačke nošnje, pa je pomno čuvaje u svojim obiteljskim riznicama jel muzejima.

Kulturno-umitnička društva se trude da dočaraju bunjevačku narodnu nošnju, koja se koristila u raznim prilikama.

Vrime je učinilo svoje da je danas malo originala, a obnavljanje za sada je, praktično, i nemoguće, jel tog materijala više jel nema, jel nema tako višti ruka i majstora koji to možedu u originalu kako je bilo izradit.

Zato će i ova zabiluška, bar donikle, čitaocu dočarat kako se kadkod živilo, radilo i oblačilo.

Literatura:
Mara Malagurski Đorđević, Stara bunjevačka nošnja i vez, „Glasnik Jug. Prof. društva knj. XVIII”, Beograd, 1938.
Mara Malagurski Đorđević, Bunjevka o Bunjevcima, Subotica, 1941. god.
Dr Jovan Erdeljanović: „0 poreklu Bunjevaca”, Beograd, 1930.
Dr Ante Sekulić: „Bački Bunjevci i Šokci”, Školska knjiga, Zagreb, 1989. god., str. 189

Kazivanja:
Rože Kalman, Sombor
Estere Kalman, Sombor
Jolice Džikić, Sombor
Muzej grada Sombora

Zahvaljujem se na pomoći dipl. etnologu prof. Dušanki Ogar

Priredila: prof. Marija Bojanin

 

   Kraljice su narodni običaj koji su Bunjevci doneli iz svoje pradomovine i izvodili su ga sve do četrdesti godina prošlog vika. Iako je to vrime koje se pominje u knjigama, Manda (rođ. Buljovčić) Mačković iz Subotice pripovida daje ona ko cura išla u kraljice 1953. i 1954. godine. Razlog zašto više nisu išle ne pamti.

Na osnovu bogato prikupljene građe Vuk Karadžić je „došao do saznanja da su neke… obrednepesme, stare i do hiljadu godina”, a međ njima i kraljičke.(Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, str. 538) Zato nije ni čudo što su stari Bunjevci kadgod ove pisme nazivali starovinjske. Porid ovi pisama ima i oni koje su novije. Nji je lako pripoznat po temama o kojima pivaju, dok je za nike i jasno naglašeno da su stvarane u novija vrimena. Take su kraljičke o katanama, koje su nastale zbog velikog stradanja Bunjevaca u ratovima tokom XVII vika i kasnije za vrime I svitskog rata. Tu je i jedna malo poznata grupa novi kraljički pisama koje su nastale u današnje vrime tokom osamdeseti i devedeseti godina prošlog vika.

Obred i običaj uzimaju se ode ko sinonimi, s obzirom da su oni sastavni dio obredno-običajne kulture i razlika med njima ode se gubi. Obredne pisme se izvode kolektivno, tačno ponavljaju određenu cilinu, uz nju iđe i određena verbalna pratnja. Ova obredna „obaveza” zaslužna je što su se tekstovi pisama tako dugo i dobro sačuvali. A u njima su i običaji razvili poseban i bogat jezik simbola.

Kraljice su ,,deo agrarne magije i kulta božanstva plodnosti a pripadale su običajima oko letnje solsticije (22. juna). Pod uticajem crkve, stara su verovanja hristijanizovana i vezala su se za praznik Duhova (Trojice) , koji pada u vreme oko letnje dugodnevice.”(Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, str. 402) Zbog pripeva „Ljeljo,, na kraju svakog stiha istraživači smatraju da su to pisme koje su ostatak iz paganskih vrimena, kad su stari Slovini ovaj obred izvodili božanstvu plodnosti. Smatra se i da ,zbog postojanja opšteslovenskih mitskih bića, rusalki, koje potiču od duša utopljenica (pa se taj praznik mogao identifikovati sa Trojicama, hrišćanskim praznikom vezanim za mrtve), smatraju da su Rusalije bile praznik iz kulta predaka. “(Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 279) Na njega upućiva i to što su kraljice na glavi u kruni imale i ogledalce, koje je uvik simbol onostranog (mogućnost komunikacije sa pokojnima, tj. precima). No, ono njim je služilo i za zaštitu od zli sila i uroka, kojima su bile izložene u mnoštvu svita koji su ophodile. Misto ogledalceta, Bela Gabrić u knjigi „Bunjevačke kraljičke pisme” (Subotica 1996), kaže da su cure na glavi imale malu svetu sliku. To je svakako običaj novijeg vrimena, kad je pagansko prišlo u religiozno i kad ova slika štiti kraljice, a ne ogledalce i priko njeg pokojni – preci.

Obred kraljica u Vojvodini, koliko je dosad poznato, prvi je pominio Vuk Karadžić u „Srbskoj narodnoj pjesmarici” iz 1815. godine, al samo one iz Srema. Da bi 1818. godine u „Riječniku” napiso da se kraljice izvode i u Bačkoj i Banatu. Kaže i kako je svećenstvo ovaj običaj zabranjivalo, što cigurno nije bilo tačno. Zato stoje ovo jedan od oni običaja koji su se najduže zadržali u Vojvodini, pogotovo u Bačkoj i kod Bunjevaca. Triba kazat da su kraljice vodili i Šokci i Srbi u Vojvodini, te da se i kod jedni i kod drugi isto običaj dugo zadržo.

Jovan Erdeljanović u knjigi: „0 poreklu Bunjevaca” (Beograd 1930), je kazo da se ovaj običaj iz severnog dila Bačke i Banata razlikuje od istog koji se izvodi u drugim dilovima zemlje. Podkripljujuć time tvrdnju da su bunjevačke kraljice autentične.

Ovaj običaj, s obzirom na njegovu starost i dužinu izvođenja pritrpio je tusta izmena, prateći tako napridak vrimena u kojem je izvođen obred, koji je kasnije posto običaj.

Iako u osnovi isti, opet se, iz mista u misto, drukčije izvodio, el su se drukčije zvale učesnice, el su se drugačije cure oblačile…

U tekstu koji slidi biće opisano „vođenje kraljica” u Subotici, onako kako je to opisano u literaturi koju sam na ovu temu uspila nać, i uz pomoć kazivanja Kate Kuntić iz Subotice.

Kraljički pisama, koje su pivale kraljice, ima digod oko stotine. One, uglavnom nisu sve zabilužene, a samim tim ni sačuvane od zaborava. Milivoj V. Knežević je u knjigi “Bunjevačke narodne pesme” zabilužio tridest, a kaže da ji je imo šezdest, al zato što nisu sve bile umitnički vridne nije ji ni unosijo u knjigu. Ive Prćić i je takođe skupljo i objavio u knjigi „Bunjevačke narodne pisme” (1939). U njoj ima 108 zabiluženi pisama. Bela Gabrić i Ante Pokornik objavili su zdravo iscrpnu knjigu „Bunjevačke kraljičke pisme” (1996), u njoj je zabiluženo 137 stariji pisama i 30 oni koje su nastale devedeseti godina prošlog vika, kad je ovaj običaj opet obnovljen.

Oblik stiha u kojem su ispivane kraljičke pisme je šesterac sa nestalnom cezurom. Pivale su ji sve učesnice običaja, horski, uz jednoličnu melodiju i bez pratnje instrumenta. Ako je falio koji slog u stihu da bi bio kompletan dodavane su najčešće riči „nane” il „majko”, a po potribi dodavane su i druge.

Ode triba naglasit da se sve kraljičke pisme ne pivaju isto, zato što se i one dile na: koračnice, vesele i žalosne.

Koračnice su se pivale dok su išle od kuće do kuće. Melodija koračnica je živa, jednostavna i brzog ritma, čime je bila odlično prilagođena potribi.

Vesele pisme su se pivale dići, mladima i u ovu grupu su se ubrajale i šaljive. Izvođene su tako što je njev ritam bio ništo sporiji od koračnica. Naglašena njim je melodijoznost, nežnost i blagost.

Žalosne kraljičke pisme su o katanama i one koje su pivane siročićima. Njeva melodija je tužna i takim se glasom i pivaju, da bi naglasile njev sadržaj.

Ovaka podila med pismama primećiva se i u njevom izvođenju. Vesele pisme kraljice pivaju okrenute jedna prama drugoj i stoje dvi po dvi i lagano pocupkuju. Dok se na pripiv Ljeljo odignu petama od zemlje, pa se lagano poklone. Žalosne kraljičke pisme cure su pivale tako što stoje okrenute jedna prama drugoj, a na pripiv se ne naklanjaju i ne pocupkuju, već se lagano njišu. Krune su skidale sa glave i držale ih u livoj ruki (u visini pojasa), kasnije se krune nisu skidale zato što ji je teško posli namistit.

Tematika pisama je raznolika, a u svakoj kući pivana je ona koja najviše pasuje: sirotici, sirotanu, đaku, ditetu, divojki, momku, katani, udovici, udovcu, lovcu, pijancu… Ovaj široki raspon tema ukaziva na to da su kraljice obred plodnosti, koji je naminjen čiloj zajednici i svakom pojedincu u njoj.

Kraljice se izvode na Duhove – Dove i njima se obilužava kraj uskršnji praznika. To je pomičan svetac, tako da nema svoj stalni datum održavanja. Novi zavit kaže da je to blagdan kad je Krist svojim učenicima podario Duh Sveti i dao njim moć govora na više jezika. A oni su ovaj dar, na dan rođendana Crkve, razumili ko svoj misionarski zadatak da idu propovidat radosnu vist po cilom svitu.

Običaj je da se na Dove rano ujtru okite pendžeri i kapije na kući, a na salašima još i volarice, kokošinjci, obori i čardaci. To je bio poso mladog svita iz kuće.

Kraljice el „vođenje kraljica”, kako se još ovaj običaj nazivo, počimo se na dan Dova, tj. išle su prvi i drugi dan, a I. Prćić i Milivoj V. Knežević kažu da se išlo i treći dan. Sva tri dana vođenja kraljica pominje i Bela Gabrić.

Dan prije Dova, poslipodne, one bi se sastajale u kraljičinoj kući, di bi se dogovarile otkaleg će krenit obalazit selo (el varoš), koje će se pisme pivat i da podile koja će šta bit. Nisu se one na taj dan sastale prvi put, još od kraja Uskrsa nalazile su se i uvižbavale pivanje kako ne bi grišile prid svitom. U učenju pisama pomagala njim je uvik jedna starija žena koja je i sama ko cura išla u kraljice.

U kraljice su išle mlade cure, najčešće od 10 do 15 godina, posli ovi godina one su se povlačile i to pripuštale mlađima. Išle su u grupi od 8 cura. Bile su obučene u bilu šlingovanu bluzu i suknju. Išle su bose, a u novije vrime u bilim čorapama i crnim lagovanim cipalama. Na glavi su imale vince – krune od cvića ukrašene perlicama, pantljikama i ogledalcetom, priko kojeg je bio metnut đerdan. Kose su uplitale u pletenice, noć prije kraljica, a sutradan ujtro su ih rasplitale i tako išle. Obalazile su gušće naseljena mista, sela, varoš el ušorene salaše, dok one raštrkane nisu. Razlog je cigurno velika udaljenost, a i to što su u ona ranija vrimena divojke išle bose.

U Subotici nisu nosile barjake el mačove, ko što je to zabiluženo u Bajmoku. Išle su u paru po određenom rasporedu: prvi par su pridnjaci, zatim iđu sabljari, pa diver s kraljicom (koja je bila najmlađa od svi cura) i na kraju ban i banica.

Dok su išle i pivale su, a na pripev Ljeljo bi zastale, odigle se petama od zemlje i naklonile se. Sto izgleda ko da stalno pocupkuju, dok su njim đerdani lupkali o ogledalca, od čega se čuo potmo zvuk. Kad krenu od kuće pivaju ovu koračnicu:

„ Mi selu iđemo,
Selo od nas biži,
A što od nas biži.
Mi mu ne iđemo,
Da ga porobimo,
Već mi mu iđemo,
Da ga veselimo!”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 11)

Kad ji zaustave isprid kake kuće onda pivaju ovu veselu pismu:

„ Mi ode dođosmo,
Prid najbolje dvore.
Vode zaiskasmo,
Vode nam ne dadu,
Već nam vina daju:
Vina ne pijemo,
Da se opijemo,
Da se opijemo,
Već, vode pijemo
Pa da mudrujemo. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 13)

Posli ove uvodne pisme, domaćin se obraćao kraljicama s ovim ričima: „Ajde, kad mudrujete, pivajte od junaka, pivajte od divojaka, pivajte od đaka, pivajte od jedinka, od jedinice, pivajte od siročeta, Ud. – prama tome ko koga ima. ” (Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 14) Posli ovi riči kraljice krenu pivat svoje pisme koje su birale spram tog koga ima u kući u koju su došle. U jednom mistu bilo je više grupa kraljica. Svaka od nji imala je svoje kuće koje obalazi, a onda je „išla na teren od drugi”. Dešavalo se da se one na putu sustriju. Ovom pismom su se pozdravljale:

„Il nam se klanjajte
Il nam krune dajte,
Il ćemo se biti,
Pa će krvi biti,
Krvi do kolina,
Mesa do pojasa. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 13)

Tekst pisme jasno kaziva da su se znale potuć. To se dešavalo najviše ako zađu u „tuđ” sokak, el ako je koja od divojaka imala momka a išla je u kraljice, što nije bilo dozvoljeno. Zbog taki stvari tuča je bila obavezna.

Još na početku je napominjeno da su se kraljice vodile i u južnoj Bačkoj, di je bilo još strasniji primera:
„Priča se da su i u Bačkoj išle kraljice do 1853. godine, pa ih je tada vlast ukinula. … Pričaju da su se često između sebe tukle, mačevima, kada bi se na putu sretale. Otuda je, vele, i ravnica pored Curuga, dobila ime devojačka humka.jer su se na to mestu kraljice tukle i izginule. Slušao sam i dai u Banatu i Sremu ima po jedna devojačka humka. ” (* Kićine pesme, Zbirka srpskih narodnih pesama, Knjiga I, Jadran, Beograd, 1924, str. 54)

Svaka domaćica je bila „… počašćena i sretna što su kraljice posjetile njenu kuću tim prije, jer se nekad vjerovalo da kraljice unose radost, veselje i sreću u seljačke kuće.” (Velin Stjepan, Etnografija Južnih Slovena u Mađarskoj, Budimpešta, 1975, str. 84) Kad kraljice dođu u kuću one su pivale najčešće nasrid avlije el u ambetušu. Domaćin metne stoc i na njeg izvezenu uzgljancu, na koju sidne kraljica. Onda se ostale divojke poredaju, okrenu jedna prama drugoj i krenu pivat. Kraljice su za svoju pismu najviše darivane sa jajima, divenicom, šunkom, a u novija vrimena davali su se novci. Ako koja kuća ne primi kraljice el ji na kraju izvođenja običaja ne daruje, virovalo se da će je stignit kaka gadna nevolja.

Stihovi ove pisme ukazuju daje zdravo stara, što se mož zaključit po tom što čuva stare motive o vilama koje kolo vode. I svakako je primer jednostavnosti i lipote narodne poezije.

Ćeri jedinici kraljice su vako pivale:

„Jedinica Mara,
Više nego granja!
Savi, savi grane
Na sve četri strane,
Tamo vile, nane,
Divno kolo vode
I u kolu, nane
Jedinica Mara
Divno kolo vodi
I pismu izvodi. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 47)

Kraljice su obavezno obalazile i plebaniju. Tamo su pivale ovu pismu:

„Gospodin plebanoš,
Ustaj, pa pošetaj
Iz ćele u ćelu,
U baštu pod ružu,
Kud Gospodin hodi,
Za njim cviće rodi
Svakojake fele:
Modre i zelene,
Žute i crvene, –
Ruža se razvila,
U kalež savila,
Na oltar nošena,
Misa govorena. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 47)

Ovo je primer religiozne izuzetno lipe pisme, skladnog i odmirenog narodnog izričaja, koja divani o Gospodinu našem Isusu Kristu i njegovoj žrtvi za nas. Koji je dao svoju krv za spasenje svita, koju mi pijemo iz kaleža, i o čemu se divani na svakoj svetoj misi.

Tamo di u kući ima đaka kraljice su pivale vako:

“Evo naših đaka -
Na izbor junaka
I med njima, nane,
Đače samouče.
Đače samouče
Sam knjigu nauči.
Iz knjige mu kažu,
Da lulu ne puši;
Iz knjige mu kažu
Da sablju ne paše,
Da konja ne jaše,
Da curu ne Ijubi;-
Iz knjige mu kažu
Da majke ne cvili.
A l on lulu puši,
A l on sablju paše,
A l on konja jaše,
A l on curu Ijubi-
Pa on majke cvili.”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 50)

Đače, iako ga knjiga ne uči tako, postaje muškarac i junak, ali i taki on za majkom plače.

U kući di je divojka znala se pivat i ova pisma:

Rozina molba

“Loptala se Roza
Zlaćanom jabukom.
Bacili je momci
Gori u oblake.
Al besidi Roza
Gori, oblacima:
Oj oblaci, đaci,
Po Bogu braćaci,
Vratite mi moju
Zlaćanu jabuku,
Došli su mi gosti -
Gosti od radosti:
Svekar i svekrva,
Diver ijetrva
I mog Iva momci. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 55)

I ova pisma porid svoje lipote pokaziva koliko su kraljičke pisme stare, zato što u njoj ima tragova paganskog virovanja di vladari upravljaje dešavanjima u prirodi. Božanstva imaju zadatak da probude prirodu, i da se bore protiv svoji neprijatelja (zime). Ovako tumačenje mož nam onda objasnit i zašto se dvi kraljičke povorke nisu smile susristi i zašto su se onda, ako se to i desi, tukle.

„Kad kralj/ica pobedi, dakle nastaje proleće/leto, što potvrđuje vegetativnu funkciju obreda. ” (Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 278) Dok se obred odvija kraljica sidi a ostale divojke igraju oko nje, i ne smidu stati, jel bi onda stalo i bilje da raste. Bosonoge one dodiruju zemlju i tako na nju prinose svoju plodnost. Iz tog razloga su njim i kose raspuštene, zato što se virovalo da upletena kosa usporava, ako ne i zaustavlja sve oko sebe, pa tako i prirodu.

Kraljičke pisme, porid tog što su običajne i obredne, upućuju i na tragove inicijacije (prilaska iz jednog stanja u drugo u ovom slučaju iz neudati u udate), di one zajednici pokazivaju sebe iduć od kuće do kuće, iđu „tražit misto” di bi se mogle udat, otaleg u pismi: svekar i svekrva, diver i jetrva.
U pismama se tuguje i nariče, pa čak i proklinje. Taka je i ova pisma, koja divani o nesrićnoj ljubavi.

Divojka neće za nedragog

„Zaspala je Kata
Gori, na čardaku.
Kraj nje sidi majka,
Bile dvore slaže:
Spavaj, spavaj, Kato,
Moje dite drago!
Kome te je, Kato,
Obećao babo -
Obeć ‘o te, Kato,
Stipićevom Josi!
Al’ besidi Kata:
Kad vidite nane,
Josine svatove,
Iznes ‘te me, nane,
Prid dvor na sunašce,
Pokrijte me, nane,
Bilim burundžukom,
Podviknite, nane,
Tanko glasovito,
Vrlo žalovito:
Umrla mi Kata!
Kad je doš ‘o Joso
S njegovi svatovi,
Ali ide Joso
U zelenu goru.
Pa privrće Joso
Drvlje i kamenje
Pa on traži, nane,
Zmiju šarovitu,
Al’prokleta, nane,
Ta junačka ruka -
Mal se nisam, nane,
Na nju nasmijala!”

(Karanovic Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 81)

Smrt boljanog Ivše

„Razbolje se Ivša
I zažele nane,
Da mu Manda dođe
Al’besidi Ivša:
Gradi, gradi, nane,
U avliji bašču,
Pa sadi nane,
Svakakog cvića,
Za najviše nane,
Žutog tulipana -
Žutog tulipana
Bilog ljiljana:
Ne bi l’, došla nane,
Ta Manda divojka!
Sve su cure, nane,
Redom dolazile:
Cvićom se kitile: -
Ne dolazi nane
Ta Manda divojka.
Al’besidi Ivša:
Kopaj, kopaj, nane,
Bunar podpendžerom,
Sve će cure, nane,
Redom dolaziti
I vodu nositi:
Ne bi l’ došla, nane,
Ta Manda divojka.
Sve su cure nane,
Redom dolazile
I vode nosile -
Ne dolazi, nane,
Ta Manda divojka.
Kad je bilo, nane,
Sunce na za ‘od,
I kolu je, nane,
Bilo rasi ‘odu,
Al’izaš’o Ivša
Pod pendžer na gredu,
Pa s’obazre Ivša
Na sve četri strane:
Ondud iđu, nane,
Mandini svatovi,-
Ne vidi se Mandi
Toga bilog lica
Ispod toga, nane,
Zelenoga vinca;
Ne vidi se Mandi
Ti plavi’ očica
Ispod tije’, nane,
Dugi’ trepavica!
To Ivša izusti,
Pa dušu ispusti.
Pritrčala Manda,
Dušu pridržala
U bili keceljac,
U zeleni vinac.”

(Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996, str. 83)

Među najlipče kraljičke pisme ubrajaju se one koje su pivane katanama. Pivale su se kod oni kuća koje su imale koje muško čeljade u katanama (vojski). Puno je Bunjevaca stradalo na tuđim frontovima, ratujuć za Austriju, Tursku tokom XVII vika i posli za vrime I svitskog rata. I to sve za tuđu korist i privlast. Ove pisme su vrlo slične i groktalicama, starim bunjevačkim epsko-lirskim pismama, jel pivaje o ratnim stradanjima, boli i žalosti oni koji su ostali brez svoji najdraži. U stihove bi kraljice umetnile i ime vojnika koji nije došo kući. Čime je bilo još više naglašeno tužno osićanje.

Odlazak momka u katane

„Sinoć kasno knjiga
Iz Budima stigla
Dulićevom Ivi:
Kupi, kupi, Ive,
Momke u katane:
Di je jedan u nane
Ne vodi od nane;
A di su dvojica
Braću ne rastavljaj;
A di su trojica
Otud po jednoga;
Di su četvorica
Otud po dvojicu.
Rano rani Ive,
U nedilju ranu,
Prija mise rane,
Prija blagoslova
Baš kad su junaci
Na blagoslov pošli,
Kupi, kupi Ive
Momke u katane:
Di je jedan u nane,
On vodi od nane,
A di su dvojica,
On braću rastavlja.
A di su trojica
Otud po dvojica;
Di su četvorica,
Otud po trojica.
Kad su očli mladi,
Pod budimske ravne,
Al’besidi Ive:
Okren ‘te se, braćo,
Našem bilom dvoru:
Kako nam je braćo,
Dvore potamnilo!
Sad se naše majke
U crno uvile;
Sada naše sele
Venu kao jele;
Sada naše ljube
Venu ko ruže;
Sad naša dičica
Sinja kukavica:
Nit ‘po svitu smidu,
Niti krušca jidu;
Nit’ vodice piju,
Da krušac zalijul”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 59)

Majkine suze i tuga bile su najveće i najduže:

„Glas dolazi nani
sa bojnoga polja
Daje teške rane
Ranko zadobio.
Teške rane, Ranko,
Nije pribolio,
U dalekoj zemlji
Dušu ispustio.
Kad je čula nana
Te žalosne glase,
U srce je bolna
Strila udarila,
Pa je govorila:
O moj mili sine,
Ti teško ranjeni,
Alaj tebe majka,
Na žalost odrani,
Da se može majka,
Ticom učiniti,
U kljunu bi majka
Svete vode dala,
Pogubljenom sinu
Na grob poslala.
Dedpošetaj kralju, kralju,
Poklon barjaktaru,
Okreni se kolo,
Kolo naokolo. ”

(Gabrić Bela i Pokornik Ante, Bunjevačke kraljičke pisme, Subotica, 1996, str. 105)

S obzirom na veliki broj poginuli vojnika, jasno je da je za njima ostalo i puno siročadi. Njima su kraljice ovako pivale:

“Sirotica Mara
Nigdi nikog nema,
Ni sele, ni brata,
Samo jednu strinu
I još jednu ujnu.
Strina “zastrinjiva “,
Ujna “zaujniva”:
Kad joj kruva daju,
Kamena joj dadu;
Kad joj kosu pletu,
Guštera upletu;
Kad na vodu šalju,
Vragu je pridaju.
Nigdi nikog nema,
Ni sele, ni brata,
Samo jednu strinu
I još jednu ujnu. ”

(Gabrić Bela i Pokornik Ante, Bunjevačke kraljičke pisme, Subotica, 1996, str. 109)

Vragolasti i šaljivi pisama je zdravo malo. Med njima je najpoznatija:

„ Zec Boga moli,
Lisica ga dvori,
Na lisici perce,
Na kurjaku zvonce.”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 30)

Taka je i pisma ,Sitna šteta”

,Izgorila majko,
Didina koliba.
Silna joj se, majko,
Šteta dogodila:
U kolibi majko,
Santa – kvočka bila
I ćoravo pile;
Krnja zdila, majko,
I didna, majko,
Nova japundžija: –
Kad je glediš, majko,
Ni zakrpa nema,
Kad je miriš, majko,
Konci je pritežu. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 31)

Kraljice su pivale i dići, mada za nji nije bilo tusta pisama.

,Narasla je trava
Za odžakom sama.
Pere travu kosi,
Voda otkos nosi.
Janja ručak nosi:
Kajgane i žmara
I malo rebara.
Tu nji dvoje sili,
Pa ručak poili.”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 32)

Nisu sve kraljičke pisme jednake umetničke vridnosti. Nike od njih je vrime pokvarilo unoseći u nji nove i neprikladne riči, što ji čini manje il ni malo lipim. Za to je najbolji primer ova pisma:

,Barušini, nane,
Zabat molovali
I na zabat, nane,
Mandu naštampali
I nuz Mandu, nane,
Peru naštampali
I nuz Peru, nane,
Dvi tri čaše cvića. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 27)

Katkad pisma lipo počne, puna je stari mista, a onda upole prikinuta sa stihovima koji se vidi da su iz novijeg vrimena al brez umetničke lipote.

„Oj više višanja,
Više nego granja!
Savi, savi grane
Na sve četir strane,
Kuda vile ode,
Divno kolo vode,
I med njima Ive
Sve dvi i dvi ljubi,

A onda je nadometnuto:

“I u njemu Jela
Vikom podvikiva:
A stoje to Ive,
Sve dvi i dvi ljubiš,
A mene ne ljubiš!
Dosta sam ti dala
Tri marame jaja,
Da ne spavam sama,
A ja, opet sama!
Ja ću opet dati
Dvoja troja jaja,
Da ne spavam sama”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 26)

Kad kraljice završe s pivanjem u kući, domaćin ji daruje a one mu ovako uzvraćaje:

“Od dvora do dvora
Do careva stola,
Di car vino pije,
Car caricu budi
U oko je ljubi:
Ustaj, car-carice
Čuju se kraljice,
Otvaraj sanduke,
Pa vadi jabuke,
Te daruj kraljice:
Kralja i kraljicu,
Bana i banicu,
Sva četir pivača
I dva rastavljača
Što kolo rastavlja,
I sve kolo redom
Kolo naokolo. ”

(Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930, str. 12)

Kad kraljice završe obalazak kuća, obično pridveče, iđu opet kod glavne – kraljice u kuću i tamo dile darove. Kako su često dobijale puno jaja, obično njim je kraljičina mama pekla kajgane.

Oživljavanje običaja „vođenja kraljica”

Tek devedeseti godina ponovo ga oživljava Kata Kuntić iz Subotice sa svojom folklornom grupom KUD „Bunjevka,,.

„Trudimo se, kaže ona, da se držimo običaja onako kako su ga naši stari održavali. Ono što smo novije uveli je da kraljice prija nego što krenu pivat po kućama, prvo iđu na misu u crkvu. “ Divojke iđu bose, i samo tamo di baš moraju zbog terena malo obuku papuče. Oblačenje je malo dopunjeno, na bilu bluzu oblače šarene prusluke a na suknju meću šaren igrač. Kosu isto nose ko i kadgod i ukrašavaju je sa perlicama, pantlikama i ogledalcetom. Starosna dob divojaka je oko 10-15, ali se kadgod desi da kraljica budne imlađa.

Nadamo se da se ovaj lipi običaj neće zaboravit, ko što ga ni naši stari nisu napuštili.

Literatura:
1. Knežević V. Milivoj, Bunjevačke narodne pesme, Subotica, 1930.
2. Karanović Zoja, Antologija srpske lirske usmene poezije, Svetovi, Novi Sad, 1996.
3. Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992.
4. Velin Stjepan, Etnografija Južnih Slovena u Mađarskoj, Budimpešta, 1975.
5. Kićine pesme, Zbirka srpskih narodnih pesama, Knjiga I, Jadran, Beograd, 1924.
6. Kazivanje Kuntić Kate, Subotica, 2005.
7. Kazivanje Mačković Mande, Subotica, 2005.

Opšta literatura:
1. Prćić Ive, Bunjevačke narodne pisme, Subotica, 1939.
2. Bandić Dušan, Ogledalo-kapija, zvezda u knjizi istog autora Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko, Beograd, 1989.
3. Karanović Zoja, Kraljice u Vojvodini – obredna praksa i folklorizam, Pčesa, Novi Sad, 1987.
4. Sekulić Ante, Bački Bunjevci i Šokci, Školska knjiga, Zagreb, 1989.
5. Gabrić Bela i Pokornik Ante, Bunjevačke kraljičke pisme, Subotica, 1996.

Priredila: mr Suzana Kujundžić - Ostojić