Narodna književnost

 

   Svatovske pisme pripadaju grupi lirski pisama, koje su se izvodile u okviru svatovski bunjevački običaja, kao čitav niz složeni i različiti radnji, a svi u cilju da se promina društvenog statusa mladenaca sprovede što tačnije po običaju, koji bi onda tim ponavljanjem matrice obezbedijo sigurnost i dugotrajnost sklopljenog braka.

Sridinom prošlog vika još je bijo zadržan običaj u bunjevačkim svatovima da se divojka “ispiva”. To je bijo zadatak s preteljeve strane da nađu pivača i to je uvik bijo kogod s njeve strane iz familije. “Pivanje se počimalo kod momačke kuće (da se dobije štimunga) i trajalo je sve, dok nisu doneli divojku…” (IP 88 str knjiga iz 39. )Tako su ispivane pisme o divojkinom napuštanju roditeljske kuće, što su sugurno jedni od najdirljivijih stihova u bunjevačkoj narodnoj književnosti. U stihove su utkani najtaniji osićaji, kad roditelji ispraćaje svoje dite u život. Zbog velike promine koju najviše osti divojka, zato i njezini roditelji saosićaju s njom. Iz stihova se da vidit i kaki život očekiva mladu ženu u novoj familiji. Odnosno, ustrojstvo strogo patrijahalne sridine, di je žena bila sluga svojo svekrovi, svekru i mužu, i podčinjena svima sem svojoj dici.

Pisme redom prate, davanje roditeljskog blagoslova, prioblačenje divojke, njezin odlazak u novu porodicu… Porid ovi tužni momenata, svatovi su bili prilika da se rodbina sretne, što zbog posla i velike razuđenosti salaša, a loši uslova za putovanje, kadgod nije bilo ni često ni lako. Kaže, stariji svit, kako se znalo desit da se već odrasla dica u svatovima upoznadu sa svojom bližom familijom.

Bunjevci su volili veselje, a svatovi su svakako bili prilika za to. U njima su se pivale, porid svatovski pisama i groktalice. Groktilo se o junacima i njevim dogodovštinama, ljubavima… zapivali bi se i bećarci, poskočice, šalajdani…

Kadgod su bunjevački svatovi trajali danima. Zna se i da je u tim veseljima pritiravano. Zato su gradske vlasti sridinom XVIII vika, ograničile broj dana koliko smidu trajat svatovi i koliko skup poklon smi bit.

Brak je za Bunjevce bijo svetinja, a pojam razvoda vrlo dugo nije ni postojo. U njega se ulazilo s oprezom i roditeljskim blagoslovom. Dešavalo se da je kogod i prikršijo ove običaje, pa bi onda divojka misto uz bučno veselje ušla u kuću tiho – uskočila. Taki mladi bračni par nije živijo u porodičnoj zajednici, već je sam osnivo svoje ognjište.

Za brak su kod Bunjevaca kadgod bila spremna i muška i ženda čeljad prije dvadesete godine. Prilika za udaju – ženidbu tražila se spram ugleda i bogatstva familije, odnosno pram sebe.

Kako je veza između svatovski pisama vrlo ispriplitana i povezana, ode će biti (u kraćoj varijanti) opisani porid pisama i bunjevčki svatovi, onako kako su se održavali s kraja XIX vika, da bi čitalac bijo što bolje upućen.

Kad nađu priliku i starešine odluče da momka ožene, onda se u divojačku kuću odnese rakija. Ona se sastojala od velike svilene marame, vezene i opšivene rojtama i maramice. Tu se mećalo i nikoliko banaka papirnog novca, pa jabuka u koju su bile nazadivane zlatne, srebrne el bakarne novce, što je zavisilo od imovnog stanja đuvegijine familije. Ima ko je nosijo u maloj kotarici dvi bočice slatke rakije, a sve iskićeno perlicama i pantljikama. Ovaka iskićena rakija zvala se rozalija. I kako je rozalija okićena pokazivalo je imovno stanje familije, zato što su bogatiji mećali i nisku dukata oko rakije. Rakiju su nosile dvi mlade (al nikao neudate) iz momkove rodbine, nji su zvali rakijare.

Njev poso je bijo da zaprose divojku za momka, ako njeva familija divojačkoj nije poznata one bi kazale ime momka, od koje je familije, koliko imadu zemlje i ostalog bogatstva. Koliko je čeljadi u familiji, broj muške i ženske dice.

Moglo se trevit i da je dogovor pao i prije, ako nije u divojačku kuću bi najbliži dolazili da vide šta je u rozoliji. Najduže jedan dan divojka i familija imaje kada razmišljt. Ako primaju rozoliju, onda to poručivaje po kakoj pouzdanoj osobi, a ako se odbija, rakija se vraća.

Ako divojkini pristanu, za par dana dođe svekar, svekrova i još kogod od najbliži. To se zvalo zapijanje divojke, di bi se dogovorili oko vinčanja: ko će divojki kupit ruvo, o darovima za kumove i ostale važnije goste… Dogovori se i dan rukovanja, koji je kadgod uvik bijo nediljom. Kad je dogovor svršen, donese se na astal rakija jel rozolija. Dođe i divojka, da poljubi starije goste u ruku, a mlađe u lice. Sad svekar dariva divojku.

Za rukovanje divojka već oblači svekrvino ruvo i u njemu čeka goste, uglavnom bliže rođake i s jedne i s druge strane. Uveče, posli večere, dolazi đuvegija sa svojim drugovima i svircima. Odigra se nikolko igara, pa đuvegija u pratnji svoji drugova i svoje svirke odlazi. Dok ostali gosti znadu ostati i do zore.

Svatovi su se pravili ponediljkom, ako to nije moglo onda je to bilo sridom.

Angažovanje mastaljundžija u svatovima bijo je poso đuvegije, a tražio ji je međ rođacima i preteljima. To su bili momci, koji su čuvali divojku, jašeći na konjima isprid svatovskog špalira, dok su je nosili na vičanje. To je svakako ostatak običaja koji su Bunjevci doneli iz svoji krajova. Di se dešavalo da Turci otmu divojku iz svatova, pa su je zato mastalundžije čuvale. Nji je uvik bijo paran broj, obično oko dvanajst i nikad manje od šest. Imali su perlice i na prsima i na šeširima, a konje su njim zastirali peškirima od usnovaka jel od svile.

Poso mastalundžija je bijo i da zovu goste u svatove. Krećali su u nedilju, najpre bi išli divojačkoj kući. I kad bi ji ona okitila, onda bi krenili dalje zvat goste. Važnije bi zvali tako što bi sjašili s konja i ušli u kuću, a druge bi samo s puta obavistili.

Rad aljina se išlo u nedilju prid vinčanje. Dočekivala ji je divojka, a kad stignu pretelji zaigra se kolo, posli čega odu i odnesu aljine. Večeralo se kod obadve kuće, posli čega bi mladež sa momkove strane opet posidala na kola, uzela svirce i očla obalazit divojku. Posli odigranog kola i drugi igara vraćali su se momkovoj kući.

U ponediljak ujtru su se počimali skupljat gosti i kod snašine i kod đuvegijine kuće, a nosili su dar i kravalj (slatki kolači – torte i boca vina).

Okupljanje gostivi opisano je ovako.

“Opravljen Ranko po dvoru šeta,

Šeta, ne šeta, često pogleda,

Ne bi l’ mu cura i sama došla.

Luda bi bila, kad bi mu došla,

Dok ne dotira kola sedmera,

Kola sedmera, jange divojke,

Konje sedmake, svate jednake.

On može naći kola sedmera

I mož’ naći svate jednake.

Već kog je kako majka rodila,

Majka rodila i Bog stvorio.” (IP 89)

Svatovi sa momačke strane su kićeni perlicama, a konji pantljikama. Porid mastalundžija posebno su bili kićeni kum i stari svat i njevi konji. Svatovi sa divojačke strane nisu se kitili.

Dok se đuvegija sprema za vinčanje ovako mu pivaju:

“Naš se Ranko na vinčanje sprema.

Mila mu majka košulju traži,

Mile mu snaje kosu češljaju,

Mila mu braća konja sedlaju,

Mile mu sele šešir kitidu.

Spremi se, spremi, naš brate Ranko,

Po tvoju ljubu majkinog slugu!

Tebe da ljubi majku da služi.” (IP 89 II)

Misto di je ime, ode Ranko, mećalo se ono kako se zvao đuvegija. Stihovi pisme jasno divane o statusu buduće snaje u kući u koju dolazi. Ona triba da bude sluga i mužu i svojoj svekrovi.

Kad se krenu svatovi od momačke kuće išlo se po određenom redosledu. Naprid su išle mastalundžije, za njima kum sa đuvegijom. Iza nji svirci i kumovi, pa onda stari svat sa starosvaticom. Prid njima je bila mlada zaova jel kaka mlada rođaka đuvegijina, koja je nosila vinac u škatulji, koji će dat snaši. Ostali su se svatovi ređali jedan za drugim i red je pokadkad bijo i priko 50 kola. Tim redosledom oni su krenili rad divojke.

Kad se krenu rad divojke ovako pivaju:

“Svatovi uranili, put izgubili,

Divojka rukom maše da njim put pokaže.

Ovamo svati moji, ovo su dvori moji!

Ja sam divojka vašega momka,

Prstenovnana, al’ ne vinčana.

Prsten mi dajte, pa me vinčajte,

Prsten na ruku, vinac na glavu.” (IP90)

Kad svatovi stignu kući divojačkoj stari svat, kum i đuvegija, nisu salazili s kola. Kad dođu divojačkoj kući, svatovi ovako zapivaju:

“Stan te postan te mili svatovi,

Stan te postan te na sunce maš te!

Lakše, polakše žarko sunašce,

Dok se divojka s majkom ne prosti,

S majkom ne prosti, rod ne izljubi.” (IP90)

U kuću bi ušli starosvatica, zaova s vincom i još nikolko od mlađi i bliži rodova. Oni bi metnili divojki vinac na glavu.I ovo je bilo propraćeno pismom.

“Majkino ruvo svlači, Mande divojko!

Majkino svalači, naše oblači.

Majkino ruvo staro, pa j poveščalo,

Naše je novije, pa je milije.” (IP)90

Sjašili bi i dva mastalundžije da divojku izvedu na kola pa bi je onda poveli u crkvu na vinčanje. Posli vinčanja divojka je opet dolazila kući, al sad su je pratili dva gosta koji se zovu stalaće. Njeva je dužnost bila da čuvaje divojku, a svaku čašu koja se nalije da je popiju. S njima bi ostajalo još nikoliko mali jenga koje bi divojka iskitila perlicama i pantljikama.

Iza užne kod obadve kuće, mastalundžije i mladež na kolima i konjima krenili bi obalazit divojku. Divojka se obalazija dvaput.

Posli podne svatovi krenu da dovedu divojku. Išli istim redom kako su išli i na vinčanje. Tad se divojka od svoji opraštala. Ova se pisma piva kad se divojka prašća s rodbinom:

“S Bogom stanje, s Bogom stanje,

I obitovanje!

Alaj, alaj rano!

Dragog tate, dragog tate,

I mile mi nane.

Alaj, alaj rano!

Slatka nane, slatka nane,

Ne oplakuj lane.

Alaj, alaj rano!

Nego nane, nego nane,

Moli Boga za me.” (IP 91)

Divojka nije iz kuće odlazila prije nego što dobije blagoslov od roditelja:

“U naše Mande rosne očice,

Rosne očice i trepavice.

Urosila jih roda žaleći,

Roda žaleći s majkom dileći.

Oproštaj ište Manda divojka,

Oprštaj ište od mile majke,

Od mile majke, od braće drage,

Od braće drage, od oca svoga.

Rode moj mili, blagoslovi me,

Blagoslovi me, ne prokuni me,

Ja ću ti, rode, u tuđu zemlju,

U tuđu zemlju med tuđe ljude,

Kano ovčica med tuđe stado,

Tičica kukavica i divojčica,

Tičica kuka za litnjim danko,

A divojčica za milom majkom.” (IP 91)

Kad divojku povedu na kola starog svata onda se pivala ova pisma:

“Ajde, divojko, u našu zemlju.

U našoj zemlji snižak ne vije,

Već sve kišica, litnja rosica,

U njojzi rodi svila i kadiva,

Zrno bibera, drugo bisera.

Moja ga majka u krilo kupi,

U krilo kupi, na zlato niže, snaji ostavlja,

Da ga snaja nosi, da se ponosi.” (IP 92)

Kad se svatovi krenu bijo je običaj da se o točak starosvatski kola razbije boca, čaša jel bokal. To je bijo znak da je divojka sašla sa “gornje police.”. Onda bi u kola posidali i divojački svatovi i otpratili svoju divojku do momačke kuće.

Kad povedu divojku momačkoj kući, pivala se ova pisma:

“Metne nogu na vitinu,

P’ onda kaže: Ne ću!

A na kuma namiguje,

Da se kola kreću.

- Ja na stara kola ne ću,

Stara kola ne klepeću,

Već na nova kola ‘oću.

Nova kola sve klokoću.

Tiraj kume riđu,

Da te ne obiđu,

Tiraj kume mrkova,

Priko toga korova.” (IP 93)

Dok idju svatovi kroz selo ovo se pivalo:

“Svatovi selom jezde, selo veselo,

Selo veselo, majka još većma.

A kako ne bi vesela bila,

Kad će joj danas zamina doći,

Od svake radnje, od vode ladne.” (IP 93)

Divojka se nosila na kolima do momačke kuće, al obilaznim putom.

Kad svatovi stignu momačkoj kući, ovom pismom su je dočekivali:

“Oj nevisto, oj nevisto!

Evo t’ novo misto.

Alaj, alaj rano!

Bog ti dao, Bog ti dao,

Pa ti bilo srićno.

Alaj, alaj rano!

Bilo srićno, bilo srićno

I svem rodu dično.

Alaj, alaj rano!” (IP 93)

Prid divojku se iznosilo malo muško dite, koje je ona privatila i poljubila, pa darivala. Svekar je moro iskupit snaju i dat onoliko koliko je stari svat za nju isko.Svekrova je onda vodila po čistim usnovkama, prvo da divojka promiša ilo. Posli upoznavanja sa starijim ženama iz familije, svekrova jel zaova izvedu divojku u kolo. Onda bi se kapija i vrataca od avlije zatvorila, pa bi se po svatovima posulo perje. Divojka je od rasipanja perja bila pošteđena, al ostali gosti nisu.

Posli dvi, tri igre divojka je išla na prisvlačenje. Skidala je ruvo što joj ga je svekar kupio i oblačila je ono što je doneto sa aljinama.

U svatovima je uvik bilo veselo. A kad se gosti razgale pivale su se i poskočice:

“Svekrva sam, vesela sam.

Šta se ne bih veselila.

Kad sam sina oženila? Iju – ju!” (IP 94)

“Ao, moje male noge!

Kako oni kolo vode,

A ja gledam Tezine,

Kako iđu njezine.

Šta igraju kad ne znadu. Iju – ju!” (IP 94)

Na večeru domaćini pozivaje goste da sidaje za astale, al podiljeno muški u jednu sobu a žene u drugu. U “muškoj sobi” u pročelju je sidijo mladoženja sa divojkom, do mladoženje kum, a do snaše stari svat. Mladoženja je i za večerom sidijo a da nije skido šešir – pod šeširom. Posli večere divojka, sad već žena, podilila bi poklone svatovima.

Posli deset sati, uveče, dolazili su divojkini gosti u pođane. Tu su ji domaćini dočekivali vinom, a nazdravljalji četo trojanicama.

To je bijo trenutak i da se kaže po koja nazdravica:

“Zaspa, zadrima cara dvoreći.

Više caricu, nego li cara.

Di kondir spusti, tu zemlja puče.

Di zemlja puče, jabuka niče,

Zlatan joj koren, srebrno granje,

Srebrno granje, biserno lišće.

Biser opada, u čašu pada,

Biser se kruni, čaša se puni.

- Ispite čašu, za ljubav našu!

Mi ćemo čašu za ljubav vašu!” (IP 94)

Prije bi posidale za prostrte astale u “ženskoj sobi”. Pođani bi odlazili posli večere i igranja, a divojka ji je ispraćala.

Posli ponoći, divojki bi se skido vinac. Posli čega bi mladenci očli u sobu, a ostali gosti bi se veselili i dalje.

Ujtru su snašu vodili u crkvu na svetu misu, di je svećenik uveo prid oltar sa svićom u ruki.

Kadgod su bunjevački svatovi trajali i po tri dana. Bilo je još tušta običaja koji su se obavljali nuz vinčanje. Snaša je i brijala muškarce iz bliže rodbine, prala njim noge… Pretelji su mladinoj kući slali pogaču, svake nedilje sve do prvi materica, kad je mlada snaša prvi put išla u goste kod svoji roditelja. Na taj dan je i zet prvi put išo kod babe.

Veliki dio opisani običaja se više, odavno ne izvodi. A ni pisme se ne pivaju. Prćić je još dok je sridinom prošlog vika sakupljo ove pisme, kazo kako su skoro već sve u narodu pozaboravljane.

Bećarci

Isto su u grupi lirski pisama, osobito vesele tematike. Te su se stoga u takim prilikama i izvodili. Naviše ji je pivala i izvodila mladež, al ni starijima nije bijo “mrzak”.

Bećarac je, skoro po pravlu, opivao ljubavne zgode i nezgode. On je kratke forme, uglavnom dvostih, riđe trostih. Ispivan najčešće u desetercu.

“Moja nana dobra žena bila,

Samoj’ mene ‘uncuta rodila.” (IP 89 II knjiga)

“Dođii diko, ma na zoru bilo,

Ja ću kazat da si svu noć bio.” (AS 286)

“Grlo moje, još da imaš para

Tri bi sela sama napivala.” (IP 93

“Poljubi me i zagrli diko,

Za jedared ja ću tebe dvared.” (IP94)

“Još ću malo ja biti kod nane,

Pa kod dike onda nauvike.” (IP 111)

Šaranac

Šaranac je sličan bećarcu, i po temama i po obliku stiha. Dakle, i on je ispivan najčešće u desetercu, al misto dva stiha on uvik ima četri. Tako da se može kazat da je to kraća ljubavna pisma.

“Sidila sam na pendžeri, šila sam,

Pitali me mladi momci, čija sam.

Ko me grli, ko me ljubi, tog sam.

Zagrli me poljubime, tvoja sam.” (IP 138)

“Mila nane, podajme za lane,

Ma mu bila kuća od ponjave,

Mila nane, podaje me za diku,

Ma mu kuća bila u šljiviku.” (IP 138)

“Sinoć nana moga baću kara,

Zašto baćo novaca ne stvara.

Šta ne proda zemlju od atara,

Pa da nosi novce kod zlatara.” (IP 114)

“Zvoni zvonce, čoban tira ovce,

Tri čopora kraj Milkina dvora.

Oj, čobane ukrašću ti jagnje,

Makar išla s tobom na vinčanje.” (IP 145)

Šalajdan

Šalajdan, takođe lirska vrsta pisama, a ime su dobile po pripivu: Šalaj! Za temu, imaje isto ko i bećarac i šaranci, uglavnom ljubavne jade el sriću. Sastavljeni su od četri stiha u sedmercima el osmercima.

“Tri jabuke i tunje,

Na dolafu istrule,

Istrule su stajajući,

Diku čekajući – šalaj!” (IP 156)

“Zeleni se avlija,

Visoka je kapija,

Priskočiće moja dika,

Da je još tolika – šalaj!” (IP 163)

“Alaj volim švalera,

Kad mi kupi šećera,

A ja opet volim drugog,

Njega pravim ludog – šalaj!” (IP 166)

“Kaži, nane, šta misliš,

Kad ti diku moga vidiš.

Misli, nane, makar šta,

Dikina ću biti ja – šalaj!”(IP 165)

Mnoge od ovih pisama (bećaraca, šaranaca i šalajdana ) pivaju se i danas. Sačuvao ih je veseli bunjevački duh, a poznate su i po ciloj Vojvodini i šire.

Autor: mr Suzana Kujundžić-Ostojić